sveti Gregor I. Veliki – papež

Gregor I.Atributi: Papeška oblačila, knjiga, pisalno pero ali golob
Imena: Gregor, Gligo, Gligor, Gligorij, Gliša, Glišo, Greg, Grega, Gregec, Gregi, Gregorij, Grga, Grgur, Griša; Gregorija, Gregica, Grgica
Cerkve v Sloveniji/svetu: V Sloveniji so štiri cerkve posvečene sv. Gregorju
Za Leonom I. je Gregor drugi in edini papež, ki mu je zgodovina prisodila naslov Veliki. Bil je potomec staroslavne rodbine Anicijev, sin sv. Silvije. Komaj trideset let star je bil že cesarjev namestnik v Rimu. Kmalu pa se je odpovedal častem in po očetovi smrti razdelil premoženje na dva dela: enega je razdal revežem, z drugim je ustanovil šest samostanov na Siciliji in enega v svoji palači v Rimu. V tega je po zgledu svoje matere, ki je po moževi smrti šla v samostan, sam vstopil in živel po pravilih sv. Benedikta. Papež Benedikt I. ga je imenoval za svojega diakona, njegov naslednik Pelagij II. pa ga je poslal za svojega zastopnika na cesarski dvor v Carigradu. Tu je patriarha Evtihija, ki je učil zmotne nauke o vstajenju, tako prepričal, da je na smrtni postelji prijel za svojo kožo na roki in vpričo cesarja pričeval: »Priznavam, da bomo vsi v temle telesu vstali.«
Po sedmih letih se je Gregor vrnil v svoj samostan in postal papeževa desna roka. Ko je leta 590 kuga pobrala papeža Pelagija II., je proti svoji volji in na soglasno zahtevo prevzel krmilo Petrove ladje. Časi so pa bili tedaj sila žalostni. Sam je zapisal: »Jaz, nevredni in slabotni, sem prevzel krmilo stare ladje, v katero se valovi ne le zaletavajo, temveč že na vseh straneh vdirajo vanjo.« S svojim posredovanjem je veliki papež večkrat rešil mesto, da sam pravi, da ne ve, ali opravlja službo najvišjega pastirja ali svetnega vladarja. Lahko bi še dostavil, da tudi službo krušnega očeta za vso veliko družino, ki mu jo je izročil Bog.
Gregor je tudi misijonar Anglije. Kot menih bi šel sam rad tjakaj misijonarit, zdaj pa je kot papež poslal tja opata Avguština s štiridesetimi tovariši. Spisal je tudi veliko lepih del, spopolnil božjo službo in cerkveno petje (gregorijanski koral). V odgovor carigrajskemu patriarhu, ki si je lastil naslov »vesoljni patriarh«, si je privzel naslov »služabnik božjih služabnikov«, ki so si ga pridržali tudi naslednji papeži. Umrl je 12. marca 604, star štiriinšestdeset let, potem ko je pet let vodil Cerkev z bolniške postelje.
Goduje 3. septembra, v vzhodni Cerkvi 12. marca.
Vir

Gregor I. VelikiZavetnik učiteljev, učenjakov, glasbenikov in cerkvenih pevcev
Imena: Gregor, Gligo, Gligor, Gligorij, Gliša, Glišo, Greg, Grega, Gregec, Gregi, Gregorij, Grga, Grgur, Griša; Gregorija, Gregica, Grgica, .
Poleg Gregorja ima le še papež Leon I. naslov Veliki.
Sveti Gregor je živel v 6. stoletju. Rodil se je v Rimu in nato kot menih in papežev zastopnik živel v Carigradu. Leta 590 je postal papež. Znan je v svetu glasbenikov, saj je uredil cerkveno petje. Po njem se imenuje gregorjanski koral. Upodabljajo ga v papeških oblačilih, s knjigo in škofovsko palico v roki. Včasih je ob njem golob, znamenje Svetega Duha. Je zavetnik učiteljev, učenjakov, glasbenikov in cerkvenih pevcev.
Star pregovor pravi, da se na gregorjevo ptički ženijo. Zato so otroci nekdaj pod grmi iskali potičk, ostankov od svatbe. Gregor pa je za ljudstvo ostal znanilec pomladi tudi potem, ko se je z novim koledarjem njegov god prestavil z 21. na 12. marec.
Vir

Do zdaj je v zgodovini Cerkve 16 papežev nosilo ime Gregor. Prvemu izmed njih je zgodovina dala častni naslov Veliki. To je znamenje, da gre za izredno osebnost, ki ima vpliv trajne vrednosti skozi vse čase.  Živel in deloval je v zelo težkih in zapletenih okoliščinah.
Pa ipak je taj rad, zahvaljujući Božjoj milosti, svečevoj neumornoj revnosti, ugledu što je proizlazio iz njegove svetosti i bogate osobnosti, njegovu izvanrednom talentu za upravu, bio izvanredan, a rezultati su njegova 14-godišnjeg pontifikata bili izuzetno veliki ne samo za njegovo nego i za kasnija vremena.

On je Petrovoj Stolici, kako na Zapadu tako i na Istoku, pribavio silan ugled. Udario je temelj odnosima s carskim vlastima u Bizantu, na bazi većeg dostojanstva i veće slobode, osobito na duhovnome području. Radio je na obraćenju Langobarda u Italiji te Angla u Britaniji. U životu je bio učitelj narodu, redovnicima, kleru i biskupima, a po smrti je to svojim brojnim pisanim djelima. Grgur se rodio oko god. 540. u Rimu, u krilu jedne stare i ugledne rimske senatorske obitelji. U sebi je nosio najbolje vrijednosti rimske baštine. Kao rođeni Rimljanin osjećao se uvijek duboko vezan i s Rimskim Carstvom. To ga ipak nije smetalo – što je također dokaz da je bio velik duh, čovjek širokih pogleda – da svoj pogled upravi i izvan granica Rimskoga Carstva, na nove germanske narode što su nadirali prema zapadu i jugu. Svojom je oštroumnošću odmah shvatio da je zadaća rimske Crkve te narode ne samo obratiti i pokrstiti, već i u sebe uključiti, učiniti ih svojima, da se u njoj osjećaju kao u vlastitoj kući. I tako je Rim pod njegovom vladavinom postao misionarsko središte Zapada.

Gregor VelikiOd svog je oca baštinio na Siciliji veliko imanje pa mu je tako bilo moguće osnovati ondje 6 benediktinskih samostana. Jedan je osnovao u Rimu u svojoj rodnoj kući, koju je pretvorio u samostan, posvetivši ga svetom Andriji. Jedno je vrijeme bio visoki državni činovnik, rimski prefekt, a onda se nenadano god. 575. povukao iz javne službe te postao redovnik svoga rimskoga samostana Sv. Andrije. Tu se osjećao veoma ugodno, no nije mu bilo dano dugo uživati sveti samostanski mir. Papa Benedikt I. i Pelagije II. uzeše ga u svoju službu. Pelagije II. ga je zaredio za đakona te kao svog apokrizijara – nuncija – poslao god. 579. u Carigrad. Ondje Grgur ostade sve do god. 585. živeći na carskome dvoru u redovničkoj povučenosti i siromaštvu, provodeći vrijeme usred dvorske vreve i meteža isključivo u molitvi i teološkom proučavanju.

Nakon povratka u Rim živio je opet jedno vrijeme u svome dragom samostanu, no i dalje je bio Papin savjetnik i vodio brigu o njegovoj korespondenciji s Istokom. Protiv svoje volje i odlučnog protivljenja izabran je god. 590. za Pelagijeva nasljednika na Petrovoj Stolici. Njegov će pontifikat u povijesti Crkve biti jedan od velikih. Grgur je odmah od početka svoga pontifikata imao jasnu svijest o svojim papinskim dužnostima. Za biskupa je posvećen baš na današnji dan godine 590. Izabran je bio već prije i odmah je počeo djelovati. U Rimu su tada vladale velike elementarne nepogode: poplava, zatim glad i kuga. Novi je papa odredio da se održi svečana pokornička procesija kako bi se izmolilo Božje smilovanje. Kao dobar organizator naredio je da sav Božji narod sudjeluje u procesiji, ali da se pojedine kategorije okupe i svrstaju kod pojedinih rimskih crkava. Tako kler kod Sv. Kuzme i Damjana, redovnici kod Sv. Gervazija i Protazija, redovnice kod Sv. Petra i Marcelina, dječaci kod Sv. Ivana i Pavla, udovice kod Sv. Eufemije, udate žene kod Sv. Klementa, a svi drugi vjernici kod Sv. Stjepana. Iz tih su crkava svi išli moleći u crkvu Sv. Marije Velike. Tom je zgodom Grgur izrekao vjernicima svoju prvu propovijed. U njoj se kao brižan pastir potrudio da svoje ovce utješi, obodri, upravi im srce prema Bogu, koji pripušta takve nevolje da bi se ljudi obratili. Sve ih je potaknuo također na ustrajnu molitvu i pokoru.

Grgur je bio i veliki obnovitelj bogoslužja. On je dao rimskome kanonu mise, koji još i danas upotrebljavamo, konačan oblik. Od njega potječe i po njemu se zove Grgurov sakramentar. On je obnovitelj liturgijskoga pjevanja. Da li je i u kolikoj je mjeri on i tvorac takozvanoga gregorijanskog korala, to se ne može sa sigurnošću utvrditi. Osnovao je rimsku školu pjevača. Grgur je i kao papa i usred najveće aktivnosti bio velik mistik koji je neprestano žalio za smirenim kontemplativnim redovničkim životom. To je njegovoj pastirskoj službi davalo poseban čar. I nije čudo što su svi njegovi brojni duhovni spisi duboko utjecali na srednjovjekovnu pobožnost.

Grgur je pun zasluga preminuo 12. ožujka 604. Glas svetosti uživao je već za života, a nakon smrti samo se još povećao.

Vir